“Paklena petorka”: Priča o najboljem napadu svih vremena

Beše jednom jedno vreme, kada se grozničavo čekalo na premijere ili reprize na televiziji… Vreme u kom si morao da oči i uši držiš širom otvorene, jer drugu priliku da nešto vidiš i čuješ često nisi imao mesecima i godinama, ako i uopšte. Naročito po pitanju fudbala.

U vreme Svetskog prvenstva 1978, kao sedmogodišnjak, već sam bio fudbalski indoktriniran. Znao sam ko su Mario Kempes, Zbignjev Bonjek, Paolo Rosi, Roberto Betega, Diter Miler… Znao sam, jer su bili najtraženiji likovi u mom prvom Panini albumu sa samolepljivim sličicama.

Ali, znao sam i neke druge i bilo mi je žao što ne mogu da ih gledam na TV-u, osim u retkim trenucima kada bi se nekim posebnim povodom pominjalo Svetsko prvenstvo 1958. godine, odigrano 13 godina “pre moje ere”.

Za tu žal krivi su matorci iz ćaletovog društva, naravno. Oni koji su stalno pričali kako “ovi danas nemaju pojma”, da sve lopte idu na jednog igrača, eventualno dvojicu, koji onda iz ko će ga znati koliko pokušaja konačno ubodu neki gol, osim ukoliko ih pre toga protivnički bekovi i halfovi ne prebiju na terenu. Što se često dešavalo, naravno ne bukvalno.

Ako biste matorce iz te generacije pitali ko je najbolji špic svih vremena, gotovo horski bi vam odgovorili: “Didi, Vava, Pele, Garinča, Zagalo!”

Dakle, ne bi rekli ime jednog igrača, već njih pet. I svih pet iz istog nacionalnog tima, Brazila, s istog Svetskog prvenstva 1958. godine, kada je po tim istim matorcima počela era najlepšeg fudbala. Tada se svetu predstavio i golobradi klinac od nepunih 18 leta, Edson Arantes do Nascimento, poznatiji kao Pele.

Brazilci su na tom svetskom prvenstvu jedini problem imali u drugoj utakmici grupne faze, odigravši bez golova s Englezima. Prethodno su lagano dobili Austrijance sa 3:0, a posle egala s Englezima savladali Sovjete sa 2:0.

U četvrtfinalu, teže nego očekivano, pobeđen je Vels sa samo 1:0, a u polufinalu Francuska sa 5:2.

U polufinalu za Brazil su golove dali Vava, Didi i Pele, koji je postigao het-trik. S druge strane, za “galske petlove” strelci su bili Žist Fonten i Pjantoni.

I potom je došla utakmica koju svaka od gorepomenutih sedih glava i danas jasno vidi pred očima, kao da je gleda uživo… Finale Švedska – Brazil.

Domaćin Švedska šokirala je Brazilce brzim vođstvom već u četvrtom minutu šutom Lindholma s ivice šesnaesterca, ali samo pet minuta kasnije Vava, do koga je lopta stigla kroz šumu nogu, sa tri metra izjednačava.

Mleli su Brazilci, imali su svoje šanse i Šveđani, sve do 32. minuta, kada je Vava doveo Brazil u vođstvo gotovo istovetnim golom.

A onda se desio 10. minut drugog poluvremena… Pele je sjajnom fintom potpuno zbunio svog švedskog čuvara i s visine penala povećao na 3:1.

Zagalo je u 68. povećao na 4:1, a Simonson je deset minuta pre kraja uspeo da smanji na 4:2.

Prvu titulu prvaka sveta za Brazil “overio” je Pele u poslednjim minutima, golom glavom za konačnih 5:2. Bio je to njegov šesti gol na tom Mondijalu.

Kada se pogleda lista strelaca tog Svetskog prvenstva, apsolutno je dominirao Žist Fonten sa 13 od ukupno 17 golova svoje reprezentacije. Reklo bi se, Francuzi su zaslužili da budu prvaci. Ali… One sede glave koje su tada zavolele Brazil i tom ljubavlju “zarazile” naredne generacije reći će da su Didi, Vava, Pele, Garinča i Zagalo zajedno dali 13 golova, a ostatak tima dodao je još tri za ukupno 16. I da je to bolje, “jer tim nije zavisio od jednog igrača”.

Kao “krunski dokaz” te tvrdnje reći će vam da je ista “paklena petorka” donela četiri godine kasnije drugu titulu Brazilu sa Svetskog prvenstva u Čileu.

Od tada je dugo važilo “nepisano pravilo” da se, ukoliko “plavi” ne uspeju da se plasiraju na Svetsko prvenstvo, ili pak to i urade ali ispadnu pre “ozbiljnih” utakmica, navija za Brazil.

I stalno su te sede glave pominjale ista imena – Divi, Vava, Pele, Garinča, Zagalo – gotovo kao mantru koja ih je vraćala u doba kada je “paklena petorka” žarila i palila. Mantrali su njihova imena čak i onda kada više nisu igrali.

Pričali su o fudbalskim majstorima, čarobnjacima, vanzemaljcima… O ekipi od koje su danas ostale samo priće i bledi crno-beli snimci, koji i dalje u njihovim sećanjima imaju boje najlepšeg fudbala.

Izvor / Saznaj više: Telegraf.rs