Ratne igre na evropskoj vojnoj sceni postaju ključni strateški alat

Svaka osoba u prepunoj konferencijskoj sali ustaje dok se dvojica francuskih vojnika na bini pozdravljaju vojničkim salutiranjem. General-major Bruno Barac prilazi govornici i obraća se prisutnima: „Kasnimo pet minuta“, kaže sa osmehom. „Napravio se red na ulazu.“

Na podijumu se ističe natpis „Jeu de guerre“ (Ratna igra), uz temu dana napisanu ispod. Radnja je smeštena u 2035. godinu, a Francuska se nalazi na ivici rata.

Nekoliko mladih učesnika sedi za stolom na sredini bine. Na stolu se nalazi mapa centralne i istočne Evrope prekrivena zelenim i crvenim oznakama. Na dnu mape postavljene su klizne skale koje prikazuju ekonomsku, diplomatsku i vojnu moć Francuske, kao i njenu političku stabilnost.

Zatim se na projektoru emituje izveštaj fiktivnih vesti koji podiže tenziju. Ruske trupe su stigle do granica Poljske i baltičkih država. Kina se sprema da izvrši invaziju na Tajvan. Dok Evropa zadržava dah, Francuska proglašava treći stepen odbrane – dva koraka od potpunog rata.

Ova simulacija okupila je više od 500 učesnika u vojnoj bazi École Militaire u Parizu 11. februara. Dok su se dva tima na sceni sukobljavala u scenarijima visokog intenziteta, publika je aktivno učestvovala u svakom koraku procesa donošenja odluka.

Ratne igre sve popularnije

Francuska je tek nedavno ozbiljno prihvatila koncept ratnih igara kao alat za vojnu obuku.

„Koncept igre se u francuskoj kulturi dugo smatrao neozbiljnim i neprikladnim za pripremu ozbiljnih situacija“, objašnjava Loren Ferije iz organizacije Les Jeunes IHEDN, koja je pomogla u organizaciji događaja.

Međutim, sada se ratne igre redovno koriste u vojnim institucijama širom zemlje, uključujući École de Guerre, gde se obučavaju visoki oficiri. Francuska agencija za inovacije u odbrani, na čijem je čelu Emanuel Šiva, pokrenula je program „Crveni tim“, u kojem scenaristi i pisci naučne fantastike osmišljavaju buduće ratne scenarije kako bi anticipirali strateške izazove. Ministarstvo odbrane takođe ima sopstvenog provajdera za ratne igre od maja 2022. godine.

Popularnost ratnih igara raste i globalno. Od 2022. godine, Nemačka, Italija i Francuska svake godine organizuju zajedničku NATO inicijativu u oblasti ratnih simulacija. U istom periodu, SAD su potrošile čak 92% globalnog budžeta za gamifikaciju odbrane – oko 25 milijardi dolara, prema podacima kompanije GlobalData.

Razvoj veštačke inteligencije dodatno je olakšao pristup ovim simulacijama nižerangiranim strategima i analitičarima.

„Ratne igre su sada deo strateškog planiranja mnogih vojski“, kaže Dejvid Benks, predavač na King’s College u Londonu. „Imam dve hipoteze zašto je to tako. Prva je da je međunarodno strateško okruženje izuzetno složeno… Puno je neizvesnosti, pa vojske koriste svaki alat koji im može dati uvid u moguće ishode.“

„Druga stvar je da su sada na rukovodećim pozicijama ljudi koji su odrasli igrajući video igre“, dodaje Benks.

Međutim, i dalje postoji doza skepticizma. „Neki ljudi u NATO-u kažu da moraju pažljivo birati reči kada predstavljaju ratne igre svojim nadređenima, jer ih termin ‘igra’ može odbiti“, ističe Benks. Ipak, uključivanje u ove simulacije je značajno poraslo u poslednjih pet godina.

Alat za pripremu, ne predviđanje

Ratne igre su sve više prisutne u vojnoj strategiji i široko prihvaćene kao metod za testiranje reakcija, poboljšanje donošenja odluka i anticipaciju potencijalnih pretnji. Međutim, Benks upozorava da pojedini akteri u odbrambenom sektoru od ratnih igara očekuju nemoguće – da predvide budućnost.

Ratne igre su simulacije sukoba koje koriste pravila, podatke i procedure kako bi modelovale vojne scenarije. Često se zasnivaju na stvarnim geopolitičkim pitanjima, poput prikaza ruskih snaga na granici s Baltičkim državama tokom simulacije u Parizu. U stvarnosti, Estonija, Litvanija i Letonija već intenziviraju vojne pripreme zbog straha da bi ruski predsednik Vladimir Putin mogao proširiti svoje teritorijalne ambicije dalje od Ukrajine.

„Možete osmisliti bilo koji scenario i posmatrati kako će ključni akteri reagovati“, kaže Ferije. „Podaci prikupljeni na kraju simulacije nisu pouzdani u smislu predviđanja budućnosti, ali pružaju vredne uvide i podstiču vojno osoblje na razmišljanje o mogućim odgovorima.“

Koreni ratnih igara sežu do drevnih civilizacija. Među najranijim oblicima su Latrones, strateška igra za dva igrača iz vremena Rimskog carstva, i Čaturanga, indijska igra koja se smatra pretečom šaha. Ratne igre su široko prepoznate kao vojni alat tek u 19. veku, kada je pruska vojska razvila Kriegsspiel – simulaciju koja je postavila temelje za savremene vojne igre.

Ipak, dok su neke ratne igre predvidele globalne događaje poput pandemije koronavirusa, druge su dovele do pogrešnih zaključaka – poput onih koje su američku mornaricu uverile u netačne procene o japanskim namerama tokom Drugog svetskog rata.

„Kreiranje ratnih igara uvek počinje pitanjem ‘Šta ako?’“, kaže Feliks Rolan, koji vodi krizne simulacije na Univerzitetu Panthéon-Sorbonne i učestvovao je u organizaciji pariske ratne igre. „Postavljanje tog pitanja omogućava nam da prevaziđemo mentalne barijere i razmotrimo scenarije koji bi mogli biti stvarni.“

Benks smatra da su ratne igre najkorisnije kada postavljaju konkretna pitanja o fizičkim i materijalnim aspektima rata – na primer, da li će dugometna raketa moći da probije protivničku odbranu ili kako će eksploziv uticati na određeni teren. Međutim, kada se simulacije udalje od fizičkog sveta, stvari postaju nepredvidive.

Takođe, ljudski faktor igra ključnu ulogu. Moral i solidarnost često odlučuju ishod ratnih sukoba.

„Jedan od ključnih faktora u ratu u Ukrajini je nacionalna volja. Ne postoji univerzalan model koji može predvideti kako će ona funkcionisati. Isto važi i za reakcije demokratija na populističke izazove u budućnosti – to nisu empirijske činjenice, već koncepti“, objašnjava Benks. „Učesnici simulacija nikada nisu zaista iskusili te fenomene, već samo nagađaju.“

I dok se École Militaire vratila u normalu nakon završetka ratne igre 11. februara, pitanja koja je pokrenula ostala su u svesti učesnika. Ratne igre možda ne mogu predvideti budućnost, ali nude dragocene uvide u potencijalne izazove i strategije. U svetu punom neizvesnosti, možda je najbolje pitanje koje možemo postaviti upravo – „Šta ako?“