“Prekoračenje”: Da li možemo promeniti kurs nakon što je planeta prešla granicu globalnog zagrevanja od 1,5°C?

Prekretnica je dostignuta: 2024. godina bila je najtoplija ikada zabeležena, dok su prethodne dve godine prve koje su premašile povećanje temperature od 1,5°C u odnosu na predindustrijski nivo, saopštio je evropski klimatski opservatorijum Kopernikus 10. januara.

Vest ima simbolično značenje. Još od 2015. godine, Pariški sporazum ima za cilj da globalne temperature zadrži ispod ovog praga kako bi se smanjili efekti klimatskih promena izazvanih ljudskom aktivnošću.

U ovom sporazumu, ovakvo povećanje se definiše kao dugoročni klimatski trend – prosečna temperatura bi morala da ostane iznad praga od 1,5°C tokom 20 do 30 godina kako bi se smatralo da je granica zvanično premašena. Međutim, podaci za 2024. godinu – koji beleže ukupno povećanje od 1,6°C – izazvali su strah da je ovaj cilj možda sada potpuno nedostižan.

“Danas je cilj od 1,5°C praktično deo prošlosti,” izjavio je Johem Marotcke, klimatolog i okeanograf iz Instituta Maks Plank za meteorologiju u Hamburgu, Nemačka. “Svako ko i dalje tvrdi da svet može ostati ispod te granice obmanjuje samog sebe. Moramo se suočiti sa realnošću i prilagoditi rastućim temperaturama.”

Ali, da li postoji način da se vreme vrati unazad i povrati podnošljivija klima? Da li je, suočeni sa neuspehom u održavanju globalnih temperatura ispod 1,5°C, moguće prekoračiti ovu granicu, a zatim preokrenuti trend?

Ova ideja reverzibilnog pregrevanja, poznata kao “prekoračenje” (engl. overshoot), sve se češće pominje među političarima i naučnicima. Čak je deo scenarija koje modelira Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC).

Međutim, koliko god koncept zvučao ohrabrujuće, “on nosi mnoge rizike, a njegova primena danas ostaje krajnje neizvesna,” kaže Karl-Fridrih Šleusner, istraživač u Međunarodnom institutu za analizu sistema i autor studije koja procenjuje kratkoročne i dugoročne scenarije prekoračenja.

Milijarde tona CO2

Prvi problem je da bi, kako bi se smanjila globalna temperatura, iz atmosfere morale biti uklonjene milijarde tona CO2. Da bi svet postigao neutralnost ugljenika – savršenu ravnotežu između emitovanog i apsorbovanog ugljenika – prvo bi morali neutralisati neizbežne rezidualne emisije, poput onih iz poljoprivrede, i istorijske emisije.

Studija procenjuje da bi za smanjenje globalne temperature za 0,1°C trebalo apsorbovati najmanje 150 milijardi tona CO2, što je ekvivalentno četvorogodišnjoj globalnoj emisiji.

Ali postizanje ovih količina bilo bi izuzetno teško. Pored opsežnog pošumljavanja kako bi se stvorili prirodni “ponori” ugljenika, to bi bilo moguće samo kroz geoinženjering, kao što su postrojenja za hvatanje ugljenika ili čak ozloglašeni solarni geoinženjering – metoda koja hladi planetu reflektovanjem sunčeve svetlosti nazad u svemir.

Ove metode su još u razvoju, često osporavane i skupe. Zahtevaju velike rezerve energije, vode i zemljišta, a mogu imati i nepredviđene dugoročne efekte.

Za poređenje, danas se godišnje eliminiše samo 2 milijarde tona CO2 ljudskim naporima, uglavnom pošumljavanjem, od čega 2 miliona tona trajno eliminišu tehnološka rešenja.

Nema povratka

Čak i u scenariju gde tehnologija za hvatanje ugljenika funkcioniše savršeno, “klima i svet nikada neće biti isti kao pre,” kaže Šleusner.

Određeni efekti globalnog zagrevanja su nepovratni i postajaće ozbiljniji što temperatura duže ostane iznad granice i što više poraste, navodi se u njegovoj studiji. Ljudi će umirati u toplotnim talasima, ekonomije će biti devastirane, vrste biljaka i životinja će izumirati, glečeri i permafrost će nestati.

“Nivo mora nastaviće da raste vekovima ili milenijumima, čak i ako dugoročne temperature opadnu,” upozorava studija.

“Na nepoznatom terenu”

Šta dalje? “Moramo biti veoma jasni u vezi sa onim što nauka danas zna i ne zna o ovim scenarijima prekoračenja, i donositi razumne planove na osnovu tog znanja,” kaže Šleusner.

Jedino rešenje koje ograničava štetu jeste drastično i trenutno smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte radi postizanja neutralnosti ugljenika.